Главни мени

childrens day 2014 6283209495019520 hpwikipediayoutube giftsministarstvo prosvete2345kreativaanotologija

Спој лектире и живота

 

 

Спој лектире и живота

или

„Шешир професора Косте Вујића” ″главу″ чува

Легендарни професор Прве београдске гимназије, Коста Вујић није остао запамћен само по својој последњој генерацији ученика, као што је сам предвиђао. Остао је упамћен као господин, каквог ретко можете данас срести у шетњи београдским улицама, али у улицама градова широм наше лепе земље. Нажалост, неке друге вредности су на цени.

Међутим, Вујића је још нешто издвајало, чинило га посебним, јединственим. Имао је срце меко као памук. Очију широм упртих и ушију пажљиво начуљених виде и чуо све што је долазило од његових ученика, а љубављу и разумевањем свакодневно их је даривао.

Иако старији говорећи о деци и младима често кажу, да они пажњу не умеју увек да врате како доликује, Вујићу није тако мислио и како није тако мислио, то му се није ни десило. Захваљујући својим ђацима и свему што је чинио за њих, постао је део историје. Његов лик вечно живи на страницама дела Милована Витезовића, а од недавно и на филмском платну.

Тог професора, његови последњи матуранти, историји добро познати, поздрављали су песмом.

„Причи овој нема збора,

Гимназија од кад поста,

Није било професора

Као што је Вујић Коста.”

Тог 12. маја ученици одељења V-3 требало је да покажу своје врсно знање из области службе и врсте речи. Како то знање није било баш најврсније, инспирисани недавно прочитаном лектиром, покушали су да пронађу начин да избегну најављено и чинило се неминовно одговарање.

Како је једна од ученица овог одељења, Ања (предвиђам да ћу ја једном бити позната само по томе што сам била њена наставница), једна од најлирскијих и најкреативнјих ученика наше школе, њој је припао задатак смишљања текста.

Један од ученика, иначе полазник Школе гитаре, био је задужен за компоновање и извођење исте композиције.

Био је то пети час. Након звона упутила сам се ка својој учионици. Отворила сам врата и угледала мало чудан призор с обзиром на то да је одговарање било најављено – била су то насмејана лица мојих ученика. Затворила сам врата и упутила се ка свом столу. Иза стола је извирио насмејани Михајло (ко зна, можда славом надвиси чувеног Михаила Мику Аласа)  и његова гитара. Учионицом се заорила песма (додуше не баш тако сјајна као она о Вујићу, али смислили су је на брзину, како би ″спасили живу главу″, те јој замерке не могу наћи):

„Ви сте добри

Не пропитујете,

Не дајете једнице,

Не испитујете!”

И заиста тако и би!

Ово је један од оних тренутака када схватите да заиста волите то што радите и да време проведено са књигом нисте улудо потрошили.

Сваки тренутак проживљен са децом чини вас неописиво богатим. Од њих учите да се поново заљубите у живот, баш онако као што сте то били када сте седели у тим истим клупама.

Зато им сваког дана поклоним осмех. Они ми узвраћају истим, јер они су ти који сваку добру и искрену намеру, награде и препознају.

Требало би да се на њих угледамо.

Јована Давидовић

 

Бројач посета

510091

Календар

No event in the calendar
пон уто сре чет пет суб нед
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15
16
17
18
19
20
21
22
23
24
25
26
27
28
29
30
31

vezbanka aniklikni bezbednoopismeni sesvetosavsko zvoncepolicajackrokotaksta je bilo danaspasriznica znanja