Есеј: Хајде, свете, буди дете!

Детињство је најлепше доба нашег живота. Када оно прође, једина ствар коју желимо је да се тај спокој врати.

Живимо у свету где детињство прерано ишчезне, где су људи намргођени и где се ретко може видети осмех. Свету је потребно да мало буде детињаст. Када би се одрасли, бар на тренутак, осврнули и запитали да ли су испунили своје жеље из детињства или су пак изневерили ''мале себе'', вероватно би тежили да остваре старе жеље. Такође, свету фали и мало маште. Зашто све мора бити толико реално, када може да буде и чаробно? Живот није баш толико озбиљан каквим се чини, па бисмо и ми требали тако да се понашамо. Због превише обавезе мали број одраслих људи види лепоту и вредности у мали стварима. Када бисмо сви гледали на свет дечјим наивним очима, било би много лакше. Не би постојали сукоби клубова, националности, држава или вера. Сви бисмо били исти, као што и јесмо. У дечјим очима не постоје поделе. Рецимо да су једина поделе које постоје у дечјем свету: „ он/она хоће, а он/она неће да се игра”. Да не заборавимо и то да су одрасли превише поносни. Ми деца када се посвађамо, брзо се помиримо, јер признамо своју грешку, а одрасли чекају на извињење оног другог. Гледано из дечјег угла, сви проблеми су решиви, али одрасли, наравно, често преувеличавају ствари. Ја мислим да је то зато што им понестаје вере. Требало би сви да верујемо у своје жеље, љубав и оно што нас усрећује. Зато смо ми деца ту, да одраслима поскидамо етикете са чела и да научимо их да сви имамо исту цену и да одело не чини човека.

Много одраслих људи, па чак и деце, заборавило је како је то бити мали и весео. Сви требало тога да се присетимо, зато: „Хајде, свете, буди дете”.

Јована Божић, VII-4