^{Есеј: Хајде, свете, буди дете!}

^{Детињство је безбрижан и спокојан период у животу човека. Нажалост, све више деце жели да што изађе кроз врата детињства, ни не слутећи шта их чека.}

^{Живот одраслог човека није лак колико се чини. Бити одрастао не значи само радити шта желиш, бити слободан – много је теже, него што изгледа. Милион брига, препрека и важних одлука чини живот једног одраслог човека. Већина брзо уочи грешку, прераног одрастања, али, тада већ буде касно. Зар је толико тешко безбрижно трчкарати унаоколо, играти се, бити весео и насмејан? Зар је толико тешко бити дете? Одрасли најчешће све гледају кроз неке неважне ствари, праве разлике и никако да схвате суштину. На крају, сви смо исти. На крају, краљ и пијун иду у исту кутију. Не треба гледати људе и процењивати по њиховом спољашњем изгледу, него по ономе какви су изнутра. У дечјем свету не постоје разлике, ни границе, ни предрасуде. Сви одрасли људи треба да се врате у детињство, да буду безбрижни, спокојни. Размишљајући о свему овоме схватам да је Мали принц био у праву све што је рекао: Одрасли људи су, заиста, врло, врло чудни! Из угла једног невиног детета размишљања и схватања одраслих људи су врло чудна и помало несхватљива.} 

^{Када се сви врате у детињство, неће бити више ратова. Нико неће обраћати пажњу на то да ли онај други има црну или белу боју коже, да ли се моли овако или онако, да ли говори једним или другим језиком. Све то ће се оставити по страни. Једино што ће тада бити важно, какав си изнутра, каква си особа.}

^{Сви треба да будемо деца. То је суштина!}

Николина Бонић, VII₄