Детињство у вихору рата

(Бранко Ћопић: „Орлови рано лете”)

      Да ли је свако детињство сретно, забавно и пуно авантура? Да ли оно увек мора бити безбрижно и весело? Не, не мора! Роман „Орлови рано лете” један је од најпознатијих Ћопићевих дела. У поговору издања Школске књиге из 1997. стоји: „Роман „Орлови рано лете”  је прича о генерацији наше омладине којој је рат ускратио детињство, прекинуо безбрижност и лепоту дружења са друговима. За њих реч ″рат″ није била страшна док сами нису видели рушилачку снагу непријатеља, док убијање није постала њихова свакодневица.”

Овај роман је написан у два дела.

Први део почиње описом Прокиног Гаја, места где се збива највећи део радње. У њему је гроб хајдука Јованчета и зараван Тепсија, на ком су деца највише боравила. Проблеми настају када на почетку школске године у њихово село стигне нови учитељ – Паприка. Он је неваспитан и зловољан човек због кога дечаци, као хајдуци, беже у шуму. На гробу хајдука Јованчета се заклињу на верност и чување тајне о њиховом логору који су направили. Ускоро их родитељи откривају и крећу у потрагу за њима. Од казне је дечаке спасао Николетина Бурсаћ, сеоски делија. Ова дечија хајдучија се завршила протеривањем учитеља Паприке и повратком старе, добре учитељице Лане. Зима је почела и све је поново на свом месту. Иако се у Европи спрема рат, дечаци су још увек безбрижни и несвесни онога што се спрема.

Други део романа почиње вешћу коју је деци прочитала учитељица Лана. Рат је почео и Београд је бомбардован! Николетина одлази у рат!

„Тог тренутка престало је детињство ђачког харамбаше Јованчета. Настало је једно друго детињство; обгрљено мразом рата, детињство бунтовника, некадашњег вође одметника из Прокиног гаја.”

Јованчетова дружина се поново активирала, али овај пут са циљем да одбрани своје село и своју отаџбину. Сви су прошли курирски курс. Тако су научили бројне начине којим су упозоравали сељаке на долазак непријатеља, а њихово скровиште постала је партизанска радионица. Цела Јованчетова дружина одлази у рат. Договорили су се да се после рата поново састану на старом месту.

„Тутњи у ноћи битка, трза се Луња из сна, ломи се одјек у Прокином гају. Нема више некадашњих безбрижних дана, ни обесних дечијих игара, у рат је отишла Јованчетова дружина. Држите се добро, моји дјечаци! Јованче, Стриче, Ђоко, Ник, Вањка, Широки, ми вас чекамо да се опет вратите. Нек буде онако како сте се договорили на последњем у Прокином гају: они који остану живи састаће се једног дана опет у Прокином гају, наложиће ватру у логору Тепсији и око ње ће причати о онима који се нису вратили. Причаће дуго и с љубављу, али само лијепе ствари. Само лијепе ствари, јер то једино остаје иза човјека и то је било једино богатство наших дјечака.”

Били су још деца, а понашали су се као одрасли људи!

Попут орлова, који су рано полетели, Јованчетова дружина је кренула у сусрет животу који је био пун неизвесности. Када се суоче са суровошћу, неправдом и животним потешкоћама, деца прерано одрасту и преузму обавезе одраслих.

Николина Бонић