Србија и Русија: шта нас спаја и обједињује?

НА ПУТУ ЉУБАВИ

Са Урала ветар снажно носи сетну и нежну песму истока.

Ослушкујем и покушавам да разазнам да ли су то љубавни стихови неког великог руског песника које ветар откида са његовог срца и шаље на пут ка мојој Србији; или је то молитва монаха, који снажно моле Господа да сачува и обједини српски и руски народ.

Православље, вера и порекло су оно што нас вековима спаја.

Богати дух речитих људи који су своје мисли преточили у вечност. „Лабудˮ, којим ме је Чајковски задобио. Раскош и пространство степа које ми дају крила.

Словенски дух, уметничка и беомска тече нашим венама. И она нас спаја. Били смо и ратници. Увек поносни, никад понизни. Храбри ратници!

Љубили смо слободу и певали о њој. Никада нисмо губили веру. Нити заборављали на своје порекло и свој народ. Она нас је одржала. Бодрила нас и подизала, јачала нам крила.

Наши путеви испреплетани у дугој историји, научили су нас да будемо разумни, сложни и да бодримо једни друге.

У грудима подједнако одзвања клатно  звона са Храма Василија Блаженог и Светог Саве који негде на пола пута широко раширених руку хрле једно другом у загрљај.

Знам, то је та нераскидива веза. Истим снажним, али и благим погледом бодре ме светитељи са првославних олтара. Дају ми снагу и показују пут љубави са ког у животу не смем да скренем.

Кристина Кладушић